Reditelj Paolo Sorrentino je 10 godina pripremao materijal za svoj autobiografski film The Hand of God. Kada je bio siguran da može biti dovoljno objektivan, odlučio je da ovaj scenario ugleda svetlost dana. Prisećao se svega što je mogao, prijatelja, roditelja, emocija. Potrebna je bila vremenska distanca da bi se kockice složile.
Radnja filma se odvija u Napulju, rodnom gradu reditelja, u periodu kada je Paolo imao oko 16 godina. Srećno i bezbrižno detinjstvo provodi sa roditeljima, bratom i sestrom. Upoznajemo se i sa mnogobrojnom rodbinom, među kojom kao uvek i svuda ima čudnih i izgubljenih, koji se ne uklapaju u prosek. Kao centar dešavanja postavlja se dolazak Dijega Maradone koji će igrati za lokalni klub Napoli. Svi se raduju tome jer deluje da će to promeniti budućnost Napulja.
Termin „Božja ruka (The hand of god)“ odnosi se na gol koji je Dijego Maradona dao rukom na Svetskom prvenstvu 1986. godine na utakmici Argentina – Engleska. Maradona je taj gol nazvao „Božja ruka“.
Zašto nam se čini da su likovi u filmu iritantni? Možda zato što su previše realni, nisu idealizovani, a događaji u kojima učestvuju nisu nimalo romantizovani, prikazani su onakvi kakvi jesu. Jedna obična porodica prikazana je bez glamura, sa svim svojim glupostima, strahovima i promašajima. Reditelj kombinuje melanholiju i komediju pri stvaranju ovog filma, ali za realni prikaz drugačije i ne može. Ovo je film o bolnom odrastanju i nije za svakog, nije zabavan.
Bezbrižno detinjstvo Fabietta koji predstavlja lik reditelja, prekinuto je prvi put saznanjem da je njegov otac izdao porodicu, tako što je zasnovao drugu – paralelnu. Porodični razdor duboko pogađa Fabietta, ali on na to ne može uticati. Drugi događaj koji potpuno menja njegovu budućnost je iznenadna smrt roditelja, koju nije mogao sprečiti. Ta dva nemila događaja su od njega napravila ovo što danas jeste. Oblikovala su njegov način razmišljanja.
Komična melanholija, taj osećaj moraš doživeti da bi umeo da ga preneseš na filmsko platno. Karakteristično za Sorrentinove filmove je upravo ovaj prethodni opis.
Glumac Toni Servillo je postao zaštitni znak Sorrentinovih filmova, s obzirom na broj glavnih uloga može se reći da je saradnja prerasla u partnerstvo.