Imamo duha (We Have a Ghost) donosi nam određeni „déjà vu“, stara kuća, ljudi beže iz nje glavom bez obzira jer je opsednuta duhom i onda se nađe neko ko se ne boji duha. Naprotiv, želi da mu pomogne. Šesnaestogodišnjak Kevin (Jahi Winston) koji ima problem sa uklapanjem u društvo dobija iznenadnu priliku da se druži sa duhom Ernestom (David Harbour).
Generalno, ovo je zapravo priča koja, kao i većina novih Netflix naslova, pokušava da bude „woke“. U želji da obuhvati što je više moguće elemenata društveno-političke korektnosti Christopher Landon, reditelj i scenarista ovog filma napravio je gotovo totalnu papazjaniju. Tako ovde imamo problem rasne netrpeljivosti, problem ličnosti i identiteta u adolescentskom dobu, problem u odnosu roditelja i dece, problem preterane upotrebe društvenih mreža i prevaranata koji na njima vrebaju, problem činjenja zločina iz lične koristi itd.
Iako film traje puna dva sata, deluje da je bilo potrebno mnogo više vremena kako bi se sve što je planirano predstavilo i razvilo kako treba. Sve što se ovde postiglo je da film izgleda previše sporo i pretrpano za svoje dobro, a razlog tome je gomila filera. Možda je onda ovaj film trebalo razvući u neku mini seriju?
Dakle, imamo ukletu kuću (ili „kuću smrti“ kako je komšije nazivaju) koju kupuje crna porodica Presley, jer je kuća povoljna. Ne dobijaju odmah informaciju u čemu je štos sa cenom, ali ubrzo mlađi sin Kevin saznaje zašto je to tako. Upoznaje duha na tavanu kuće, koji izgleda kao neko iz šesdesetih godina dvadesetog veka. Kevinov otac Frenk (Anthony Mackie) je ovo, najpre šokantno otkriće, dočekao kao kec na desetku. Tako nešto mu je trebalo da konačno ubode premiju i uradi nešto u životu. Ovog puta zarađujući od društvenih mreža na konto nesretnog dobrog duha Ernesta.
Mladi Kevin je ipak otvorenog srca i vidi da je to što njegov otac radi, a ostali članovi porodice, majka Melani (Erica Ash) i stariji brat Fulton (Niles Fitch) nemo odobravaju, iskorišćavanje nesrećne sudbine duha. Pošto duhovi ne govore, a usput se Ernest i ne seća ičega, Kevin sebi daje zadatak da rasplete ovu misteriju. Inače, Kevin daje duhu ime Ernest jer mu je to ime ispisano na kuglaškoj košulji koju ima na sebi. Ispostaviće se kasnije da to nije njegovo ime, da se duh ustvari zove Rendi, a da mu je Ernest čija je to zapravo košulja učinio nešto užasno.
Treba ovde napomenuti filer deo sa Tig Notaro koja igra dr Leslie Monroe, nekadašnjeg člana davno raspuštene grupe za istraživanje natprirodnih pojava pri CIA. Ona pojavu Ernesta vidi kao svoju kartu nazad. Ispostavlja se na kraju da ova podpriča nema apsolutno nikakav efekat i komotno je mogla da izostane iz filma. Slično je i sa delom u kome Jennifer Coolidge igra medijum za duhove, prevarantkinju Judy Romano. Ako ništa drugo, jedna od spektakularnijih scena je ona u kojoj ona shvata da je Ernest zaista pravi duh. 🙂
Naravno, imamo happy-end, jer se sve razrešava kao u bajci. Ernest tj. Rendi dobija zadovoljenje svoje duše i odlazi sa ovog sveta, a Kevin dobija prvu ljubav sa komšinicom Džoj (Isabella Russo) i konačno izlazi iz svog ličnog kaveza.
Bez obzira na očiglednu neoriginalnost, mora se priznati da ima neki svoj šarm. Ako ostavimo po strani „woke“, može da posluži kao jednostavni porodični pop-kornčić za opuštanje. 🙂