Film Plivačice je snimljen prema istinitim događajima. Sestre Jusra i Sara Mardini bežeći iz ratom zahvaćene Sirije, uspevaju da se domognu Evrope. Borba za život je trajala 25 dana, a poslednjih tri sata agonije u hladnom Egejskom moru su osnova za ovu inspirišuću priču.
Sestre Mardini su rođene u Siriji. Sve do 2011. godine imale su mirno i srećno detinjstvo. Te godine je počeo rat koji još uvek traje i ne nazire mu se kraj. Od protesta opozicije protiv diktature, sukob je do danas prerastao u nepojmljivu katastrofu.
Jusra i Sara su trenirale plivanje. To nije bio njihov izbor, već njihovog oca, nekadašnjeg profesionalnog plivača. Njegovu karijeru su uništile okolnosti u kojima je živeo, pa su njegove ambicije sada postala njegova deca: „Bog mi nije dao sinove, ali mi je dao jake ćerke.“ Nakon četiri godine rata 2015. godine sukobi postaju još opasniji i roditelji odlučuju da pošalju svoju decu na opasan put, kao jedini način da spasu goli život. U tom trenutku Yusra je imala 17 godina, a Sara 20.
Pred porodicom Mardini se nalaze dva moguća scenarija. Treba odabrati manje zlo, a to nije bilo lako u njihovom slučaju. Prvi, lakši, ali put bez nade je ostanak u Siriji. Smrt je skoro neizbežna. Drugi scenario je pobeći iz Sirije, ali veoma je opasno i nepredvidivo. Jedina razlika između ta dva izbora je nada, koja se nalazi na kraju, u Evropi, u obećanoj zemlji za izbeglice – Nemačkoj. Čekati smrt ili joj izaći na megdan, sestre su se odlučile za hrabrost i krenule.
Ubrzo su postale samo putnici bez imena i prezimena u rukama krijumčara, koji se ponašaju kao dželati. Izbeglice su za krijumčare ljudi osuđeni na smrt i bez sažaljenja zarad novca guraju ih u rizik bez ikakvog sažaljenja. Sa obale Turske krenule su prema ostrvu Lezbos. Čamac je bio predviđen za sedmoro, a u njega se ukrcalo 18 ljudi. Na pola puta otkazao je motor i čamac je počeo da se puni vodom. Postao je pretežak. Sestre su iskočile u more da ne bi svi zajedno potonuli i naredna tri sata plivale pored njega. Putovanje od 45 minuta, se pretvorilo u agoniju, a Jusra i Sara su rizikovale život da bi svi putnici preživeli.
Sledeći emocionalni šok koje su sestre doživele je pri ulasku u Evropu, tačnije stupajući na tlo ostrva Lezbos. Bez obuće, iscrpljeni, prljavi i žedni tumaraju ulicama ostrva. Meštani okreću glavu i zatvaraju prozore, kao da ulicom šeta horda gubavaca. Za takav odnos nije presudan ni novac, već jednostavno nisu njihovi, druge su vere, potencijalni teroristi. Jusra i Sara sa tugom posmatraju turiste na plaži, koji zaista nemaju ideju o tome šta se njima dešava ovde i u Siriji, niko im nije ništa rekao, a i da jeste, šta bi učinili. Sestre se osećaju kao da su u nekoj paralelnoj dimenziji, da su nevidljive.
Nekom čistom srećom preko Srbije i Mađarske stižu u Berlin. Tu počinje treći čin ove drame. Postaju zarobljene u nemačkoj administraciji. Ne mogu da dovedu svoje roditelje i čame u nekoj hali čekajući šta će biti dalje. Na svoju inicijativu Jusra nastavlja da trenira i učestvuje na Olimpijadi, ne osvaja medalju, ali nije ni poslednja po rezultatima.
Jusra je danas ambasador dobre volje za izbeglice Ujedinjenih Nacija. Tvrdi da nikad neće prestati da priča svoju priču i pomaže drugim izbeglicama. Sara je 2016. godine odlučila da se vrati na Lezbos i da pomaže onima kojima je pomoć potrebna. Uhapšena je pod sumnjom da se bavi krijumčarenjem ljudi, i provela više od tri meseca u zatvoru. Hapšenje je prema mišljenju mnogih politički motivisano. Iako je sad na slobodi, ako bude osuđena preti joj do 25 godina zatvora. Roditelji sa najmlađom ćerkom su takođe morskim putem izbegli iz Sirije i danas žive u Hamburgu.
Film nije samo priča o dve sestre, već je univerzalna priča o izbeglicama. Neki kao Jusra i Sara su imale sreće, ali mnogi ne prežive put, ili budu vraćeni u svoju domovinu. Film nosi snažnu pouku o borbi u realnosti, borbi običnih ljudi samo da prežive, ništa više od toga.
Filmovi sa ovom tematikom se retko prave, nisu komercijalni kao oni o princezama na zrnu graška i nerealnim superherojima. Ali uteha ljudi koji su preživeli ovakvo stradanje je da se bar negde čuje njihov glas.